Proleće

(2012) Žene odlaze u svemir
01. Nežni cvet
02. Seta
03. Ne plači deda
04. Bojim nje
05. Od čega sit od toga i debeo
06. So
07. Žene odlaze u svemir
08. Novosadska
09. San zimske noći
10. U daljini
11. Vrana



01. Nežni cvet

Nežni cvet,
poslednju suzu bih dao da ostaneš nežni cvet.
Na tananoj senci stojim,
trnju otkrivam dušu jer ne znam da živim.

Kada bih znao da dremam, o mama...

Slep je svet,
koliko je potrebno trnja da uvene nežni cvet?
Kad pogan ti otruje dušu,
svi oblaci čađu se miju da kišom je umiju.
Kada bih znao da dremam, o mama...



02. Seta

Što je tvoja cipela žuta? Moja volja na početku srca?
Što ne mogu da sedim na tvrdom? I što ne znam gde će mi duša?
To što belo nije boja... To što crno nije boja...
...To je strasno - to je seta! To je strasno - to je seta...
Ako se ikada preneš ne zaboravi da čari sure lenjosti zapostaviš
i prestaneš da ležiš.
Što je tvoja ptica sama? I mnoga pamet nije sa nama?
Šta je bordo to je sivo - šta je pravo to je krivo!
To je strasno - to je seta! To je strasno - to je seta...
Ako se ikada preneš ne zaboravi da čari sure lenjosti zapostaviš
i prestaneš da ležiš.



03. Ne plači deda

Dokle da čekam da smiri se duša, da poslušam srce, da odem u kurac?
Ej deda, kada bih presto da džamim, belim biciklom na oblak bih legao,
avione smehom bi prao, i tebe bih čekao!
Ne plači deda...
Dokle da čekam da smiri se duša, da poslušam srce, da odem u kurac?
Ej deda, kad bih se sunčao leti, ne bih se jogurtom mazao masnim,
ne bih bio kao oblak beo, i tebe bih čekao!
Ne plači deda... (seti se deda kako smo lutali tisom i ćutali ko da smo svoji,
i hteo si da učim,učim i učim, da zajedno jednom skočimo sa šlajza,
da 10 od 10 gađam stativu, da naučim kako se broji na španskom,
da jedem luka samo sa solju, da nikad ne izgubim životnu volju,
da radim u redu i disciplini, da poštujem svoje u miru i tišini...



04. Bojim nje

Ako se probudim kraj pruge koja silazi do reke,
niko me neće naći ko što neću pronaći ja sebe,
ostaću tamo i gledati u trsku,možda i nađem neku zmiju
da mi objasni da grešim što se bojim,
da mi neće ništa što se bojim nje.
Bojim nje!

Ako me uhvate u vozu koji lebdi iznad njive,
neće me oterati makar i ja moro lebdet s njime.
Ostaću tamo i gledati u rogoz,
videću zmiju kako leži, kako ne zna da postojim,
kako ne zna da se bojim bilo čega, a ne nje.
Bojim nje!

I košulju skida, i uvija telo...



05. Od čega sit od toga i debeo

Bogat uvek ide prvo da jede, pa tek onda da pije.
Sirot uvek ide prvo da pije, pa tek onda da jede.
Da li to znači da je bogat gladan, a sirot da je žedan?
Da li to znači da je bogat ješan, a sirot da je grešan?
Da li je gladan? Da li je žedan?
Sirot kad ima on alavo jede i još alavije pije.
Bogat kad ima on birano jede i još probranije pije.
Bogat kad nema on alavo jede i još alavije pije,
Sirot kad nema on ima da jede, ali da li nema da pije.
Da li je gladan? Da li je žedan?



06. So

To što se vidi to je voda, a šta se ne vidi je so. Voda ispariće brzo, kad vidiš so biće kasno.
Ako prođeš pored sebe šta ćeš sa onim koji ostaje? Ili si onaj koji ide, a nikom ne nedostaješ?
A nisi bog zna kakva sila, ipak od sreće tražiš srećan kraj,
a nećeš biti ono što bi hteo, da se pitaš kao što se ne pitaš.
Kako divno plešeš kad si puna briga, bezbrižna. I sijaju ti oči od kad se ne bojiš svačega.
Sve to će pozobati ptice, a njih će oterati kiše, a ni kiše nisu kao što su bile, kako si ih volela.
To što se vidi to je voda, a šta se ne vidi je so. Voda ispariće brzo, kad vidiš so biće kasno.



07. Žene odlaze u svemir

Žene odlaze u svemir svojim kolima - dosta im je bilo muške inicijative.
Probaće same da se množe - neke će da posete i Neptun.
To se tako retko viđa!
Vratite se mile! Shvatili smo greške! To se nama više... Desiti se ne sme!
Zemlja zove žene! Prestaću da pijem! Vratite se zmije, ako treba peške...
Zemlja više nije majka, postala je otac, muško je i cveće, muške hrizanteme...
To se tako retko viđa!
Vratite se mile! Shvatili smo greške! To se nama više... Desiti se ne sme!
Zemlja zove žene! Prestaću da pijem! Vratite se zmije, ako treba peške...



08. Novosadska

Da l´ znaš za ambar u Kisačkoj sivoj? Za čađave zore na Telepu južnom?
Kakav je aperkat imao Miroslav Antić? Kako se raste na stanici pružnoj?
Kuda to lete sve limanske vrane? Šta je napisao Trifković Kosta?
Kako je led podneo tugu i čemer?
Seti se kako se provuk´o Sisley, seti se kako se provuk´o Werder!
Seti se kako se držao Žeželj! I prelepi hlad u Luke Mušickog...
Kad ti je držala dlanom obraz na keju... I gde si to dobio prvu ideju.
Mnogo ga hvalimo kada nam treba. Još više ga kudimo kada nam ne da.
Ovde na dnu mora disati se mora i živeti lepo - ovde na dnu mora!
Mnogo ga hvalimo kada nam treba. Još više ga kudimo kada nam ne da.



09. San zimske noći

Dug je most, ispod njega hladna kuća,
mesto zida samo nada, ispod nade senka mosta.
To bi bilo jako lepo, kad bi pod senkom jastuk imao, to bi bilo jako lepo...
Kao pas tražim izgubljene oči,
tražim san zimske noći, san koji nikad neće proći.
To bi bilo jako lepo, lakše bi čeko da mi prođe noć, to bi bilo jako lepo...



10. U daljini

Lomiće me srce u tišini.
Bićeš tamo i biće sparno jutro.
Videćemo mesec, u daljini.
Svaka reč se gubi, u daljini,
nije bitno kakvi smo to ljudi,
u daljini, glas se gubi.
I tiho ću disati vlati i mekani kamen.
U daljini, svaka reč se gubi,
u daljini, o kakvi smo to ljudi?
I tiho ću disati vlati i mekani kamen.



11. Vrana

Seo sam na orah, ispod nogu šuma. Narandžasto nebo, skoro pa da gori.
Protrčaše ispod dva drugara luda, jedan da me bije, drugi da me voli.
Osunčano lišće, pazusi su mokri. Osunčana mladost, a meni se mokri.
Šta ako se vrate, i po tragu vide, em da sam muškarac, da se bojim pride.
Pomisliše oni, na ulazu šume, da sam mlada žena sa dugačkom kosom,
zazviždaše za mnom, viču da sam lepa, ja im srednjim prstom, oni nogom bosom.
Potrčaše brzo, ali ja sam brži, zamakoh za ćošak, pored stare kuće,
tu je nekad davno spavo neki šumar, tu je zimi hladno, a leti je vruće.
Pomisliše oni, da sam skreno levo, odabraše greškom, put ka jednoj njivi,
naiđoh na orah, popeh se na njega, sedoh pored vrane, počeh da se divim.
Al dvojica ona, brzo shvate grešku, pa idilu moju pokvariše vikom,
jedan da me bije, drugi da me ljubi, vrana ih je moja prekinula krikom.
Nastade tišina, napeto je sada, bešika sve više traži da se prazni,
oni malo dalje, stoje pored duda, da ostanem gore razlozi su razni.
Vrzmali se tako, oko pola sata, mene orah štiti, videti me neće,
ali iznenada, kao niotkuda, pojavi se ona, eto meni sreće.
Kosa joj se tiho njihala na vetru, ramena visoko, držala je snažno,
haljina joj tiho, sekla se na metru, pitala ih strogo, činilo se važno.
Proceniše oni, lepša je od mene, pa počeše da se šepure i hvale,
te je jedan brz, a drugi je hrabar, ali šanse se kod nje, činiše se male.
Mogao bi već i da skratim priču, čujte na brzinu šta je dalje bilo,
čujte kako sudba ume biti lepa, kako sve na kraju može biti milo.
Sleti pored mene jedna druga vrana, od prve je posve različita bila,
sve je bilo isto kao i kod drugih, osim što je jednu malu tajnu krila.
Ispod krila levog, beše pero belo, jedno naspram svih na njenome telu,
ispod belog - beleg, ko da priču sprema, a u stvari vrana, tu pigmenta nema.
Gledao sam tako moju novu vranu, ne primetih bogme da je prošlo vreme,
pogledah ka dole oslonjen na granu, sa stomaka moga otpalo je breme.
Onih troje ispod više nije bilo, da siguran budem sačekah još malo,
ovo moje drvo dobro me je skrilo, čak mi je i novog prijatelja dalo.
Pozdravih se s crnom, odlete i bela, sa neba je tiho promaljala kiša,
pomilovah orah, grana osta cela, a ja shvatih da mi više se ne piša.